Књиге за децу већином пишу одрасли, а то значи да, иако их деца радо читају, увек постоји питање: колико је писац успео да проникне дечији свет, да заборави своју зрелост и да превазиђе две врсте дистанце: ону од времена од када је он био дете па до нивоа размишљања деце за коју пише, и да ли , без обзира на успех свог књижевно дела увек успева да на прави начин докучи дечију психологију, или „намеће“ и део својих гледишта. Право дечије схватање људи, догађаја и живота види се из чистог дечијег стваралаштва, које је увек на нивоу школе, школских задатака, секција, конкурса и ретких књига које су написала деца. Ученици основне школе „Емиља Остојић“ из Пожеге, одлучили су да сами напишу књигу, и то збирку захтевне књижевне форме: кратке приче, па је тако ова школа постала један од два примера у новијој историји који се може похвалити издатом књигом коју су и написала и илустровала деца. Други, готово заборављени пример десио се пре око једне деценије када су се на сличан подухват одлучили ученици Гимназије у Сремским Карловцима. Пожежани су отишли и корак даље: на представљању своје књиге у Култрном центру Пожега, драматизовали су целу књигу и публици је представили као сценско дело. То значи да су у обликовање књиге под називом „Емина кратка прича“ учествовали сви: и писци, и сликари и драмски уметници у школи, активни на овим секцијама, а онај ко није био директан учесник, дошао је као публика да подржи своје другаре.
На који начин је књига „Емина кратка прича“ настала, шта се дешавало „иза кулиса“ причали смо са наставним особљем из „Емилије Остојић“, али и са делом стваралачке екипе: неким од ученика чије приче су штампане у књизи.
-Иницијатива је била ђачка, односно, деце која су жељна да раде, да пишу, и само је требало да неко да их пропрати и да све то уобличи. Од иницијативе да се распише конкурс за најбоље кратке приче на нивоу школе под називом : „Емина кратка прича“, до његовог трајања , а то је било месец дана, онда: сабирања прича, све је то било до њих , а наша улога се састојала у томе да прочитамо пристигле радове, да одаберемо оне које ће ући у књигу- рекла је Љиљана Јовановић, наставница српског језика.
Када говоримо о критеријумима за селекцију, Љиљана је рекла да је „било јако тешко направити избор баш оних који ће се штампати“, будући да је „ поред оних које су ушле у књигу, остало још толико необјављених радова“. Ови радови, по њеним речима, нису остали запостављени, већ су „на неки други начин стигли до публике, било преко читања на приредбама, објављивање у школском листу, а и “ аутори су били и гости на сцени Културног центра када смо публици представили нашу, драматизовану, књигу“.
Када је у питану сам конкурс, Љиљана каже да је „ тема била отворена, односно – слободна, а једино ограничење била је књижевна форма: кратка прича“. Узимајући у обзир да је кратка прича врло захтевна књижевна форма која задаје муке и старијим, чак и књижевницима, деца су се „јако добро нашла у овој форми изражавања“:
-На литерарним радионицама које су одржаване током конкурса, радили смо на знању које се тиче ове форме: објаснили смо њену суштину. То значи да смо ми на састанцима секције кроз разговор, дружење, примере, међусобну корекцију заправо и започињали све оно што су деца завршавала код куће. Они су били ти који су бирали тему, давали наслов, а међу радовима има, и то јако добрих, кратких прича дужине до две реченице, а свака од прича има своју поруку. Могу да кажем да смо се и Тања и ја изненадиле и талентом и креативношћу деце, посебно оних из нижих разреда, ученика од првог до четвртог разреда , који су, смем то да кажем , чак били и активнији од ученика старијих разреда.
Настајање књиге „Емина кратка прича“ било је исто толико слојевито колико и књига препуна дечијих идеја и порука. Занимљиво је да су књигу, као што су писала, и илустровала деца: ученици који се више , или боље изражавају кроз цртеж имали су прилику да својим радовима обогате и оплемене литерарни део, а круна свега била је драматизација књиге, па је „Емина кратка прича“ приказана на сцени Културног центра Пожега у извођењу Драмске секције ове школе.
Напомињући да је школа „Емилија Остојић“ позната по Ема Фесту, као и низу активности унутар школе којима се деца подстичу на различита ангажовања и интересовања и ван школских активности, Татјана Дан Ракић рекла је да је и назив књиге потекао из скраћеног назива школе, тако да се и на тај начи симболично школа као институција образовања ставља на једно јако битно место у друштву и животу сваког ученика, садашњег, бившег , али и будућег.
-Деца су нам, данас, изузетно визуелно загађена средином у којој одрастају, а при томе мислим на готове производе који им се нуде: телевизију , интернет, тако да су јако мало упућена на стваралаштво. У нашој школи покушавамо да то променимо, или да бар побудимо интересовање и склоности ка стваралаштву на различитим радионицама, секцијама, приредбама, манифестацијама.. У фази настајања књиге „Емина кратка прича“, учитељице нижих разреда имале су низ игроликих радионица са ученицима, па су им рецимо давале различите речи да бирају, онда низ особина, па су деца имала задатак да те особине припишу неким јунацима прича које су стварали, у неком контексту их повежу са задатим речима, и од таквих игара настајале су јако небичне, посебне приче- рекла је Татјана, и додала да у књизи има и „бајковитих прича, прича о реалности, фантазмагорије..од свега по мало“, али и да кроз теме о којима пишу „углавном испољавају пријатна осећања“:
-За разлику од нас, одраслих, који прво гледамо на некакве наше, личне, поносе, код деце је приоритет, ипак- осећање. То можемо да разазнамо и када се деца у некој игри посвађају: неће превагнути неки понос, као што би то било у нашем случају, већ ће се игра наставити. У том смислу, морамо настојати да се и стваралачки рад догађа као неки вид игре, тако да смо, креирајући „Емину кратку причу“ настојали да стваралачки процес буде заправо низ радионица, нарочито у нижим разредима, где би њихову креативност подстакли управо кроз неки вид игре. У књизи, да нагласим, имамо и радове ученика у пару, групне радове, равноправно са индивидуалним да бисмо истакли и вредност групног стваралаштва.
Ове радионице кроз које су прошли ствараоци књиге имале су велику улогу и у социјализацији ученика, будући да, како је Татјана рекла „начин живота савремене породице, навике које се тичу коришћења савремених технологија, али и индивидуалне школске обавезе не пружају деци пуно простора за процес самоиспитивања. У том смислу је и сам процес настанка књиге био јако битан“.
Ђаци ове школе су и ликовно опремили „Емину кратку причу“ те је тиме заокружен целокупан ученички ауторски рад. Аутор илустрације на насловној страни је Богдан Јовићевић, матурант, који је био и ђак генерације, а прилику да се његов рад нађе на предњој страни корица књиге добио је као победник ликовног конкурса расписаног управо за ову намену. Илустрацију на задњој корици потписао је, као ауторски рад, такође ученик ОШ „Емилија Остојић“, Марко Павловић.
Издавачи подухват ученика ОШ „Емилија Остојић“ оберучке је подржала школа које се уз Издавачко књижевну радионицу „Свитак“ потписује као издавач ове јединствене књиге. Целокупно издање, 200 примерака , „отишло“ је за тили час, чак и пре него је књига представљена јавности у КЦ Пожега, па су неки примерци послати поштом и ван граница наше земље, чак и до Аустралије.
Ученица ВИ разреда Марта Весовић писала је и предговор, али и више њених прича је нашло место у овој књизи. Марта каже да ју је наставница српског Љиљана Јовановић мотивисала да почне да пише, тако даје њен стваралачки рад блиско повезан са радом литерарне секције. Поред читања , које је њена велика љубав, Марта воли да пише а њена преокупација су теме везане за пријатељство, јер како каже „некако је свет данас забачен“ подразумевајући под „светом“ натоплија људска осећања:
-Увек има људи којима треба прићи, попричати, загрлити их , охрабрити, или помоћи им- описује Марта тај свој топли свет пријатељства и љубави, а оно што њој највише недостаје је комуникација:
-Већина деце, али и одраслих данас комуницира друштвеним мрежама: кад изађете напоље, видите људе који држе мобилне телефоне, куцају и гледају у екран, уместо да се гледају у очи, и причају међусобно.
Предговор који је написала управо носи ту поруку за одрасле: „књига пред вама је свет посматран очима деце“ , а Марта је, пишућићи га имала на уму да „ће се одрасли можда сетити свог детињства , себе као деце, па мало више обратити пажњу и на осећања, не само на обавезе.“
Маја Булић је већ врстан књижевнис стваралац, иако је тек на крају осмог разреда, а њена наставница српског језика, Марина Петровић , за ову књигу препоручила је шест њених прича. Њена љубав према писаној речи толико је јака да у „будућности себе може да замисли само као неког коме је бављење језиком и књижевношћу професија“, те има намеру да упише језички смер у гимназији, и да се и касније образује у том правцу. Љубав према писању парелелна је љубављу према читању, и није посебно избирљива у опредељењу поезија, или проза, мада сматра да јој „школска лектира не пружа довољно могућности да сазна о свету оно што њу , заправо и интересује“. Маја каже и да „обожава језике, посебно енглески и италијански“. Теме њених прича у овој књизи дубоко су емотивне, а између осталог, Маја говори и о осамљености људског бића у друштву, суштинском неразумевању и тешкоћама да се пронађе право разумевање. Она је мишљења да је „та емоција нешто што осећа свако људско биће, па се њом и треба бавити“, ако ништа друго, оно да би „човеку у тим тренуцима усамљености било лакше“.
Катарина Јовановић је ученица трећег разреда, а већ се , кроз ову књигу уписала великим словима у књижевно стваралаштво. Иако је тек на почетку школовање, Катарина је рекла да је „писање испуњава“ и да највише воли да „пише саставе“ , а ни форма кратке приче јој није тешко пала:
-Када сам љута, када ме неко психички повреди, или сам баш срећна, увек седнем и напишем то што осећам и то ме баш смирује- каже Катарина, па иако трећи разред, каже да има „баш потребу за писањем“. У избору књига за читање, она преферира дечије приче, из разлога што воли да чита о догађајима , али и да се уживи у сваку причу, да осети ликове и нађе неког из своје околине кога упоређује са књижевним јунаком. Њену причу у овој књизи илустровала је Тања Ризовић која је ове године завршила осми разред, а занимљиво је да је ова илустрација била заједничка и за Катаринину и за причу још једног аутора, али Катарина сматра да је „ јако лепа, и да одговара за обе приче“.
У „Еминој краткој причи“ налазе се радови још једног ученика трећег разреда , Тамаре Драшкић , која је рекла да је „писање испуњава, од дана од када је постала члан Литерарне секције“ и да има јаку жељу да настави да се тиме и бави. Тамара у овој књизи има чак пет прича. Оно што осећа као блиско јесте „изражавање речима, више него цртање“ , јер „лакше може да опише неког, своја осећања, али и неки догађај“, него да га нацрта, иако су „обоје врсте уметности , а свако се у нечему пронађе“. Тамара каже да „обожава да чита“ , а у мору књига које је прочитала „не може да издвоји ниједну за коју би рекла да је изнад осталих, јер је свака лепа на свој начин“ , али би ипак, увече под јастук ставила „неку са разиграним дечијим причама“.
Мина Лукић је ове године завршила шести разред, а оно што њу посебно инспирише јесу слике: Мина је визелни тип људи који воли да тренутке и догађаје, ликове и ситуације забележи фотографијом. Будући да је „јако комункативна“, поред фотографије, воли и писање, а од теме које је испуњавају тичу се љубави:
-Љубав као тема ме увек инспирише: у смислу колико је без љубави живот празан и без смисла, и колико нам свима недостаје, али и колико је све лепше када догађаје у животу делите са неким кога волите, и ко вас воли- каже Мина.
-Када пишем замишљам ту сцену у својој глави,и већ док је обликујем на папиру, та слика „из главе“ доноси наставак- следећу реченицу, тако да , на крају, једна прича представља мали филм, односно низ сцена које сам замислила и описала- одала је Мина малу тајну свог стваралачког поступка, рекавши да јој није тешко да нађе речи којима ће да опише и најтананију емоцију коју замишља.
Њен избор литературе, у „овом периоду „ односи се на „тинејџ романе“ из разлога што се у њима, у највећем обиму, ради о причама у којима се провлачи идеја да срећа и доброта не зависе од материјалног стања. Њен мото, који подржава избором литературе је „да у сваком човеку постоји нешто добро, а свако је у стању и да види, и да осети лепоту и доброту, само је, понекад људима потребна шанса или подстрек да то тако и буде.“
И како Мина рече: „за неке ствари је потребан подстрек“, ученици су на ово своје дело јако поносни, исто колико и на подршку коју су добили од наставника, учитеља, директора, али и родитеља. А успех „Емине кратке приче“ подстакао их је да размишљају и о наредном подухвату: некој, њиховој , новој књизи, наредне године.
ИЗВОР: Портал Пасаж
Аутор: М.Николић